• fondacija@1posto.rs
  • +381 64 08 01 499
devojčica

Realnost studiranja u Srbiji i kako sam odlučila da potražim alternativu


devojčica

Mnogi studenti nađu se pred bar jednim velikim izazovom u toku svojih studija, kada nisu sigurni da li je uopšte pametno nastaviti ili upustiti se u nešto novo. Važno je izvagati obe opcije i oceniti u kojoj se čovekov potencijal može najbolje razviti i iskoristiti. Takve situacije su česte, dok odlučnost i odvažnost koju one zahtevaju studenti često imaju u sebi, ali ih potiskuju dugogodišnjim ubeđenjem okoline da mlada osoba nema moć da značajno utiče na kurs svog života.

Ova serija članaka daće vam uvid u prethodne tri godine iz života Teodore Stojanović. Teodora je jedna od mnogih koji su iskusili sistem univerzitetskog obrazovanja u Srbiji, shvativši da su dospeli u stanje stagnacije individualnog i intelektualnog razvoja. Zato se odvažila na promenu.

Njena priča počinje kao jedna sasvim obična priča prosečnog uspešnog studenta u Srbiji, koji živi u farsi da intelektualni razvoj dolazi sa studijama. Međutim, nakon nekog vremena, ta priča dobija interesantan obrt.

devojčica

Mnoga deca sanjaju da postanu doktori, učitelji ili piloti kada porastu.

S druge strane, postoje i deca poput mene, sa čudnim idejama o tome šta žele da budu. Što se mene tiče, oduvek sam sanjala da jednog dana budem student na nekom prestižnom univerzitetu, pričam tečno strane jezike i vodim intelektualne rasprave sa izuzetnim umovima.

Malo-pomalo, prođe osnovna škola, pa prođe i gimnazija, a ja ne uradih puno da zapravo ostvarim te svoje snove. Kraj gimnazije – svi uče za prijemne ispite, a ja i dalje potpuno zbunjena, bez i najmanje ideje šta ću i kako ću. Na kraju se nekako odlučim da ću upisati Ekonomski fakultet, u istom gradu u kom sam i odrasla, i tako rešiti ovu veliku zbrku. Mislim, što da ne! Ekonomski fakultet je sigurica, je l’, ne možeš puno pogrešiti. Još kada ostaneš da živiš sa roditeljima, onda je sve još i lakše.

Prijemni ispit sam spremila lagano, jer su u pitanju bile dve brošure sa zadatim pitanjima i tačnim odgovorima.

Tvoje je samo da to iščitaš i memorišeš. Nema tu puno razmišljanja niti nekog „problem solving“ pristupa.

Prijemni sam odradila bez greške, kao i većinu zadataka, testova i pismenih u svom dotadašnjem životu. Učenje nikad nije predstavljalo veliki problem za mene, jer sam oduvek i volela da učim. Sve se to fino završilo i ja sam bez mnogo muke upala na željeni fakultet.

Fakultet je bio upravo onakav kako su to drugi i govorili. Odeš na predavanja zajedno sa još 100+ studenata, slušaš uglavnom nekog profesora koji ima u proseku 55+ godina, jer žena na proferskim pozicijama nema puno, a mladih ljudi ima još manje. Ne postavljaš pitanja, jer profesori smatraju da pitanja pokazuju da si glup i da ne shvataš šta to oni objašnjavaju. Mišljenja studenata niko ne želi da čuje, jer šta studenti u suštini i znaju. Diskusije na predavanjima su neverovatni prirodni fenomeni i dešavaju se svakih 75 godina na Ekonomskom fakultetu.

Posle par meseci intelektualne hibernacije, dođe vreme prvih ispita.

Ono što su profesori predavali se sada više ne važi, jer ti oni prodaju svoje udžbenike od, u proseku, 350-550 strana (I dan danas se sećam Osnova ekonomije, koji su imali preko 550).

Naučiš knjigu od korice do korice i nadaš se najboljem. Ispiti su prošli fino u prvom semestru. Uostalom, ne moraš da brineš puno, jer i ako padneš ispit, imaš još 7-8 ispitnih rokova te godine, pa ćeš morati makar u toku jednog da ga položiš.

Sumo sumare

Moj studentski život je bio potpuno ušuškan tih par meseci i sve je išlo kako treba, reklo bi se. Međutim, u meni se stvaralo jedno veliko, nezaustavljivo žarište koje mi nije davalo mira. Meni je bilo potrebno da osetim bilo kakav intelektualni izazov. Bilo šta – samo ne ponovo memorisanje i reprodukcija.

Jedne nedelje ujutru, krenula sam da učim za neki od ispita u drugom semestru. Rečenice iz knjige mog profesora bile su napisane u polupismenom maniru, sa dosta pobrkanih padeža i reči koje niko ne razume, pa čak ni čovek koji ih je u toj knjizi upotrebio. Tada sam prelomila. Sutradan ne idem na fakultet.

Završavam sa ovom farsom koju sam sama započela.

Hoću da pružim sebi najbolji mogući intelektualni i lični razvoj, a ne ovo. Ne ovu sprdnju od fakulteta koja me ničemu nije naučila i koja se trudila da potisne moja pitanja, mišljenja i kritike. Od tog dana, koliko god to zvučalo kao kliše, stvarno više ništa nije bilo isto. Vreme sam provodila tražeći novu priliku za sebe. U tom trenutku, najbitnije je ne odustati i ne pokleknuti pritiscima sredine. Ko izdrži ovaj period, ubiraće plodove. Ja sam izdržala. Ali o tome više sledeći put.

Teodora Stojanović

I’m the architect of the days that haven’t happened to me yet!

Autor teksta: Teodora Stojanović

Teodora Stojanovic

Leave A Comment

16 − fourteen =