• fondacija@1posto.rs
  • +381 64 08 01 499
sanjar

Niko nije rekao da će biti lako, ali niko nije rekao ni da je nemoguće


sanjar

Ljudi misle da je lako reći – E, ne idem više na fakultet, nije to za mene i baš me briga šta ko kaže! Nije, i da ponovim – nije. A zašto? Interesantno, ali u našem narodu postoji naročita tendencija mešanja u tuđi život i omalovažanja onih koji nisu uspeli u nečemu, iako su oni često puno uspešniji od ljudi koji ih osporavaju.

Zbog toga se mnogi ljudi zarobe u kolotečini i plaše se da probaju išta novo. Plaše se neuspeha, a još više se plaše osude okoline. Pored toga, u našoj kulturi je fakultetska diploma postala apsolutno merilo nečije vrednosti i znanja. Samim tim, bez fakultetske diplome ljudi u tebi vide oličenje neuspeha. Da bih izbegla osudu i (nepotrebna) mišljenja okoline, ja sam ipak odlučila da idem na fakultet bar još neko vreme, kreiram svojevrsnu farsu za ljude oko sebe i radim u tišini na svom „projektu“.

Prvi korak je, nažalost, uvek najteži. Meni je, čini mi se, bio još teži jer nisam umela ni da ocenim šta bi trebalo da bude prvi korak. Bilo je dosta želje za promenom, ali vrlo malo praktičnog znanja – onog Šta, Ko, Kako, Gde, i Zbog čega. Odakle se počinje kada želiš da napustiš zemlju u kojoj živiš, a pritom nikada nisi živeo u inostranstvu? Kako da znaš da li će se bar neki od tvojih planova ostvariti? Kako da znam da li je ovo što želim da uradim pametno?

listovi knjiga

Ono što sam prvo shvatila je da treba potražiti alternativu

Šta mogu biti interesantne studije za mene? Gde mogu to da studiram? Kakva je procedura? I odmah na tom koraku usledilo je prvo razočaranje. Tražeći interesantne Bachelor programe na engleskom jeziku širom Evrope, shvatila sam da je izbor relativno dobar, ali su studije jako skupe za internacionalne studente. Nekoliko hiljada evra po školskoj godini, nekad čak i po semestru, bilo je, bez pogovora, preskupo za moju porodicu. U tom trenutku, kreće preispitavanje ciljeva i donešenih odluka.

„Šta će meni ovo, pobogu? Šta se ja glupiram, izdrži te četiri godine na faksu i posle si svoj čovek!“ Da vas podsetim, u tom trenutku sam i dalje išla na fakultet, polagala ispite, imala neku sigurnu zaleđinu. Bilo je, dakle, najlakše odustati i reći „Ma meni ovo ne treba“. Uz puno unutrašnjih dijaloga i pregovora mene sa samom sobom, nisam odustala. Rešila sam da nastavim sa čitavim procesom. Probaću, pa ako ne pronađem ništa adekvatno, ako me ne prime ni na jedan fakultet, i to je u redu. Smisliću plan B. Ali ću bar uvek znati da sam pokušala.

Zbog neprestane pretrage, pisanja ogromne količine mejlova fakultetima i istrajnosti koja nije jenjavala s vremenom, uspela sam da svedem pretragu sa celokupne Evrope na par fakulteta. Od toga, dva su se izdvojila kao najinteresantniji. Za ta dva sam i rešila da se prijavim. Oba na engleskom, sa školarinama koje bi moja porodica mogla da priušti (doduše, uz mnogo muke), oba dobro rangirani, i sa inovativnim pristupom učenju, što je meni bilo najvažnije.

Interesantno je bilo videti da je odabir i prijem novih studenata na brojnim fakultetima u Evropi znatno drugačiji proces nego u Srbiji. Dok mi imamo veliki broj odličnih, ali i vrlo osrednjih studenata kojima država plaća školarinu (studenti „na budžetu“), to nije bio slučaj ni sa jednim fakultetom koji sam ja razmatrala. Na mnogim fakultetima nije bilo takve mogućnosti uopšte, a na par njih je bilo moguće dobiti stipendiju od fakulteta, ali samo ako si izuzetno nadaren i u svakom smislu izvanredan kandidat.

Pored toga, bilo je interesantno videti kako se biraju studenti koji će upisati fakultet. Prijemnog ispita uglavnom nema (par fakulteta su izuzetak, npr. novinarstvo ili psihologija). Šta se onda vrednuje? Prosek iz srednje i osnovne škole jeste bitan, ali ni u kom slučaju presudan. Mnogo važnije su vannastavne aktivnosti, društveno angažovanje, volonterizam, humanitarni rad, bavljenje umetnošću, sportom i slično. Šta to govori budućim studentima jeste da je jako važno ko su oni mimo škole, kakvi su ljudi i da li su spremni da poklone svoje vreme drugima, ako zauzvrat ne dobijaju nikakve očigledne benefite.

Dok ocene služe da bi standardizovale naše znanje i sposobnosti, naša interesovanja i iskustva koja smo stekli u toku školovanja od nas čine jedinstvene ljude koji su mnogo više od svog proseka ocena.

Ovakav sistem omogućava da studenti ne osećaju ogroman pritisak zbog svojih ocena i da mogu da se posvete svojim interesovanjima koja nemaju veze za školom.

TOEFL ispit

Za prijavljivanje na fakultete na kojima je glavni jezik engleski, potrebno je, naravno, dokazati da govoriš taj jezik na nivou koji fakultet zahteva. Ja takav dokaz nisam imala, iako sam u tom trenutku dobro poznavala engleski. Od tada kreće moja intenzivna priprema za polaganje TOEFL ispita, uporedo sa fakultetskom nastavom i ispitima u međuvremenu. Nije bilo uvek zabavno, i ne, nije išlo kao po loju. Bilo je mnogo trenutaka kada sam bila bez imalo snage i energije da nastavim, kada sam učila po čitav dan (i vrlo često noć), ali sam znala da će tom periodu doći kraj i da će biti rezultata vrednih svog uloženog truda.

Par dana pred TOEFL ispit, mislila sam da moje znanje ni u kom slučaju nije zadovoljavajuće i da nema šanse da ću ja to položiti. Na dan ispita oblivali su me hladni znojevi, bila sam jako nesigurna i apsolutno pogubljena. Test nije bio jeftin i znala sam da ne smem da dozvolim sebi da padnem. Od tog dana je mnogo, mnogog toga zavisilo. Da ne kažem – sve. Kada sam došla do dela testa u kojem se ocenjuju govorne veština, nestalo mi je glasa. (Za one koji nisu polagali TOEFL, test se sastoji iz četiri dela: čitanje, slušanje, govor, pisanje.) Glasa je nestalo zbog panike i ogromnog stresa pod kojim sam bila tog dana, ali je sve to nadjačala želja za uspehom. Progovorila sam i završila test. Naravno, po završetku sam opet imala utisak da će biti jako teško položiti. Činjenica da se moralo čekati više od mesec dana na rezultate mi je samo dodavala so na ranu.

Teodora Stojanović

I’m the architect of the days that haven’t happened to me yet!

Priprema mojih aplikacija za fakultete je išla relativno glatko, ako se izuzme čitava zbrka oko TOEFL-a. U međuvremenu se meni potkrao jedan drugi problem. Moja porodica i ja jesmo razmišljali o tome da li će biti moguće platiti školarinu, ali nismo pričali o ostalim – svakodnevnim – troškovima. Odakle nama para da ja studiram u inostranstvu? Šta ću ako budem primljena, ali moram da odbijem mesto iz finansijskih razloga? To su pitanja koja su me držala budnom narednih nekoliko meseci. Ali o tome više sledeći put….

Autor teksta: Teodora Stojanović

Teodora Stojanovic

Leave A Comment

3 + 16 =